I poslednji cvet tise, ovoga leta zaronio je u novi ciklus rađanja i smrti. Vode iz nabujale reke povukle su jata mladih riba u svoje korito ostavivši ispucalu obalu koja me ponekad podseti na ruke ovdašnjih zemljoradnika. Vazduh je topao sa dosta vlage i truleži raskvašenih trava, ukiseljenog drveta. Sve u svemu, mirisna nota ima nekog šarma, oplemenjena svežim mirisom ravničarske zemlje. Volim taj “miris reke”.
I ovog puta, pojavljuju se slike iz detinjsva. Zlatna reka, okupana bojama sunca u zalasku, na kojoj se sa pljuskom vode kao biseri rasipaju kapljice, rasterujući vodene pauke. Moj prijatelj Mišika, uživao je kao i svi iz naše grupe, da se zaleti u toplu vodu ispuštajući neartikulisan krik žudeći pri tom da izazove što veći prasak u vodi. U to doba naše mladosti provodili smo mnogo vremena uz reku. Dovoljno da se upije mnoštvo utisaka i emocija vezanih za nju.
Danas svako od nas juri svoje vetrenjače, viđamo se u prolazu ili na godišnjicu mature. Ponekad na terasi restorana uz razgovor, popijemo neko piće posmatrajući reku koja opija svojim spokojom. Nije više ništa kao pre, i ovaj spokoj je drugačiji. Više se ne čudim tome niti me to čini setnim, novi doživljaji, nova lica a ipak sve je prožeto uspomenama. Za slikara je to prednost. “Vreme je naš saveznik” dolaze mi na um misli profesora -Ćake.
Potrebno je vreme da se to zaustavi u nekoj slici ili stihu. Moja zlatna riba je ulovljena povoljnog trenutka. Kiša koja pada danas, donela je osveženje i samo kratki predah. Prvim sunčanim danom pokušaću da ulovim još poneku impresiju iz šuma i trava koje bivstvuju uz obale reke.
No comments:
Post a Comment