Početak nečega što bi ličilo na nešto

Duž mokre ulice, isecao sam oštar vazduh na kriške širokog koraka. Iza prvog ugla, već omamljen od hladnog vetra, zurim u modro nebo. Zimsko je veče čudesno, pogotovo u kombinaciji mirisa domaće stoke i vlažne zemlje. Aromatična idila sela.

Uokvirena slika zvezdanog beskraja kovitlacima dima iz odžaka okačena nad glavom izmolila je još jedan dug zamagljen pogled u plavo.

Premeštajući se sa jedne na drugu nogu, usamljen na betonskom platou, nestrpljivo iščekujem poslednji autobus. Neprijatnost koju je donela prohladna noć. Naviru misli.

„Zrak se prelama u vodi, kao ulaz u dvorac iz priče. Uz tihu vodu, pod niskim nebom, pesak skuplja sunce. Zaronjen u miris rascvetalih vrba, uporan kao trava, ležem na mulj. Slušam. Kroz ponavljanje trenutka, kao eho vekova uhvatim akorde nečeg što traje, postoji, kao voda.

Nisam se mučio da to steknem.

Još jedno leto. Ništa mi i ne treba. Samo da me puste svi redom. U vodu. U leto. Da zaronim sve do peska. Do mulja koji miriše na detinjstvo čak i kad se samo setim, do crnih školjki.

Ta tišina dole je drugačija. Nije prazna. Bruji.
A kad izronim, čujem ti smeh. I još mirišu vrbe.“

Odlično, pomislih. Otišao sam dalje od početka a već sam stigao do kraja. Čemu više reči. Ovo je gotova slika.

Zadrhtao sam trgnuvši se iznenađen. Zvuk kočnica i kompresora koji otvara jedna ogromna vrata, sa svom teatralnošću razotkriva duboki stepenik, pa još jedan koji usmerava pogled na gore, na ozbiljnog i rekao bih nestrpljivog vozača. Srećom pa je kondukter upadljivo veseo piskavo zakreštao: Horgoš-Kanjiža!

Nekoliko đaka poput preplašenih pilića,iskočilo je iz autobusa a zatim je odpijukalo u nepoznatom pravcu u potrazi za svojim kokošinjcem.

Udobno smešten na sedište, nazirem tamo, u daljini, svetlost grada.
Oslikati knjigu ili čitati sliku.
Pitam se...
da nisam mornar u pustim snovima.

Kolekcija utisaka

Verujem, u životu mnogih postoji mnoštvo detalja u njihovom okruženju, koji su pravi biseri vizuelnog doživljaja. Pre svega mislim na sasvim obične stvari. Dakle nisam izuzetak.

Srećom, uz mene je često digitalni foto aparat, kada mi se pruži prilika da neki tren zabeležim, ne oklevam. Mada ne dosežu vrh fotografskog umeća, umetničkog izraza, nadam se da mogu u dovoljnoj meri oslikati lepotu svakodnevice u kojoj se krećem.

Volim šetnju, pa povremeno zalazim i zagledam:
ulice, spomenike, ljude, njive, reku, oblake...





Sažeto, može se pogledati u kolekciji Sequency

Reprodukcija ili original?

Gospodin Tom Hjuit, agent slikara Džeka Vetrijanija, tvrdi da je u svetu prodato oko3 miliona kopija njegove slike “Raspevani batler”, u formatu postera. U svetu je prodato 15 miliona njegovih reprodukcija.

Zanimljivo je da se Vetrijano bavi umetnošću tek petnaest godina, nećete ga naći u galerijama, nego u prodavnicama. Skoro svuda u svetu naći ćete nešto od Vetrijana. Ljudi ne reaguju na njegovo ime, već prizore sa slika.

Pogledajte ovu sliku:










Možda se pitate:

zašto je ova pomalo staromodna slika toliko popularna?

Mislim da je to zato što je tako romantična, kapriciozna, pristupačna i mislim da ljudi vole da sede na sofi, gledaju je i zamišljaju da žive kao par na slici. Mislim da to govori i o našoj zemlji, jer na kraju radnog dana želimo da pobegnemo na neko drugo mesto

smatra Džek Vetrijano.

Da li i vi želite da pobegnete?

Kritičarima ozbiljno ide na živce ali nesumnjivo je pogodio živac publici. Za njega tvrde da je nekreativan, da slika na količine, neproduhovljen, navodno zabranjen u javnim kolekcijama, ali publika ga jednostavno voli. Jedan likovni kritičar komentariše da je razlog tome što njegove slike publika prihvata sa olašanjem, jer može da ih lako razume, nešto što prihvataju na prvi pogled. On takođe priznaje da je imao problem sa Vetrijanom kao likovni kritičar tvrdeći da mu je na prvi pogled bio jasan, shvatio je da tu nema ničeg posebnog.

Ali i sam Vetrijano priznaje da nema pretenzija kada je u pitanju njegova umetnost. Nikada nije ni tvrdio da je na ivici umetnosti i to ne pokušava da bude. Smatra da je poput filmskog režisera koji želi da uhvati jedan „kadar“, a na publici je da završi film umesto njega.

Taj jedan kadar, verovali ili ne, reprodukovan je stotinama hiljada puta. “Raspevanog batlera” Vetrijano je 1991. godine prodao za tri hiljade funti.

Sada bi dobio 200 hiljada funti pa i više. Ali slikar zarađuje svake godine i više od toga, na osnovu autorskih prava.

Originalno umetničko delo vredi mnogo manje od svojih reprodukcija?