Ne mogu se setiti ni jednog razloga zašto bi me primetio u gomili u kojoj sam se lagano kretao. Četvrtak je pijačni dan. Reka ljudi bučno žubori, nezaustavljivo ispirajući pijačne tezge.
Čim me je opazio, žurno se primakao, valjda da mu ne uteknem, i zaustavio tik preda mnom, pa sam nehotice zastao. Čovek je prvo žustro podigao a potom polako, za stotinku - dve brže no sunce u zalasku, spustio obrve.
Dok je tako gledao u mene, smatrao sam vrlo prikladnim da ga ponudim svojim radoznalim pogledom. Osmehnuo se. Ali tu više nije imalo šta da se doda jer se ja uvek smešim.
Niti me je šta pitao, niti sam mu odgovarao. Trenutak, prolazi kao večnost. Začudo, misli su mi bez smetnji tekle ulivajući se u ovo neočekivano ušće našeg susreta. Izgledalo je kao da se savršeno sporazumevamo. Poput riba. U trzajima.
Slutio sam, razgovor neće biti lak. Nezgodni su oni koji rečenicu počinju sa ”Ja”.
Ja - ponovi još nekoliko puta malo glasnije – nemam pantalone!
Odmerih ga pažljivo, ali ne previše upadljivo, zbog mnoštva sveta.
Od gore do pola, sasvim pristojan matori momak. Od pola na dole, vrlo smela kombinacija čak i za večernje izlaske. Lakovane cipele, broj 43 i teget čarape. Odsustvo pantalona, uredno prijavljeno.
Dakle, starac, bez pantalona, u belim gaćama i sivom sakou i ja. U sred pijace, oči u oči.
Steglo me nešto u grlu. Zagrcnuvši se, nevešto sam pokušao progutati pljuvačku i suznih očiju, shvatio da sam upravo progutao žvaku.
Aradska su plemena i grobovi predaka sine, um mi okupirali!
Lupaš, matori! Samo što ne izustih. Kao da si iz čitanke izašao sa tvojim arhajskim govorom. Došlo mi, eto tako, lako da ga prekorevam u mislima.
Međutim, pogledavši me još ozbiljnije, začeo je u trenu, iskru stida u meni. Zadovoljan što je ostala skrivena, dopustio sam da nastavi.
Čuješ li zvuk tišine?
Oslušnuh poslušno a starac nastavi.
1887. ovuda je prolazila železnica i pruga se protezala preko ovog naselja.
Voz je prolazio noću. U njemu, poznati pesnik. Znatiželjno je gledao kroz prozor vagona, da kroz mrak nasluti kakav je ovo grad. Može biti, da prekrati vreme i dosadu od duga puta, to ne znam.
Al carevina, dala naredbu da je baš u to doba policijski čas. Samo strogi nisu bili, varoš je ovo neznatna da se na svemu insistira po slovu zakona. Tako su se s vremena na vreme, stanovnici prikradali sa fenjerima kroz noć, lutajući po obližnjim kafanama. Kao svici u noći, bazajući amo tamo na izgled besciljno. Prizor je delovao sablasno. Možda zbog prohladne noći, magle, ili promaje u kupeu. Vrag bi ga znao! Pesniku je izgledalo kao da je pojavio na groblju i posmatrao svetinu koja ga obilazi poštujući običaje predaka. I znaš šta je dalje bilo?
Nadahnuće iznedri poetski poriv. Vino progovori iz nutrine njegove, i složile mu reči da nas opeva u pesmi. Znao sam do juče koja knjiga i naslov. Nazvao je ovo mesto gradom tišine, misleći na groblje i njemu svojstvenu tišinu.
Samo gospodo, nije to romantika, nije. Groblje! Pijete kao na groblju!
Tamo sam pošao. Jednom nogom sam već u grobu. Šta je tu romantično? Evo sam pantalone zaboravio.
Ne znaju ljudi. Zar bih na pijacu bez pantalona? Ovako, u grob, ko te pita.
Čim me je opazio, žurno se primakao, valjda da mu ne uteknem, i zaustavio tik preda mnom, pa sam nehotice zastao. Čovek je prvo žustro podigao a potom polako, za stotinku - dve brže no sunce u zalasku, spustio obrve.
Dok je tako gledao u mene, smatrao sam vrlo prikladnim da ga ponudim svojim radoznalim pogledom. Osmehnuo se. Ali tu više nije imalo šta da se doda jer se ja uvek smešim.
Niti me je šta pitao, niti sam mu odgovarao. Trenutak, prolazi kao večnost. Začudo, misli su mi bez smetnji tekle ulivajući se u ovo neočekivano ušće našeg susreta. Izgledalo je kao da se savršeno sporazumevamo. Poput riba. U trzajima.
Slutio sam, razgovor neće biti lak. Nezgodni su oni koji rečenicu počinju sa ”Ja”.
Ja - ponovi još nekoliko puta malo glasnije – nemam pantalone!
Odmerih ga pažljivo, ali ne previše upadljivo, zbog mnoštva sveta.
Od gore do pola, sasvim pristojan matori momak. Od pola na dole, vrlo smela kombinacija čak i za večernje izlaske. Lakovane cipele, broj 43 i teget čarape. Odsustvo pantalona, uredno prijavljeno.
Dakle, starac, bez pantalona, u belim gaćama i sivom sakou i ja. U sred pijace, oči u oči.
Steglo me nešto u grlu. Zagrcnuvši se, nevešto sam pokušao progutati pljuvačku i suznih očiju, shvatio da sam upravo progutao žvaku.
Aradska su plemena i grobovi predaka sine, um mi okupirali!
Lupaš, matori! Samo što ne izustih. Kao da si iz čitanke izašao sa tvojim arhajskim govorom. Došlo mi, eto tako, lako da ga prekorevam u mislima.
Međutim, pogledavši me još ozbiljnije, začeo je u trenu, iskru stida u meni. Zadovoljan što je ostala skrivena, dopustio sam da nastavi.
Čuješ li zvuk tišine?
Oslušnuh poslušno a starac nastavi.
1887. ovuda je prolazila železnica i pruga se protezala preko ovog naselja.
Voz je prolazio noću. U njemu, poznati pesnik. Znatiželjno je gledao kroz prozor vagona, da kroz mrak nasluti kakav je ovo grad. Može biti, da prekrati vreme i dosadu od duga puta, to ne znam.
Al carevina, dala naredbu da je baš u to doba policijski čas. Samo strogi nisu bili, varoš je ovo neznatna da se na svemu insistira po slovu zakona. Tako su se s vremena na vreme, stanovnici prikradali sa fenjerima kroz noć, lutajući po obližnjim kafanama. Kao svici u noći, bazajući amo tamo na izgled besciljno. Prizor je delovao sablasno. Možda zbog prohladne noći, magle, ili promaje u kupeu. Vrag bi ga znao! Pesniku je izgledalo kao da je pojavio na groblju i posmatrao svetinu koja ga obilazi poštujući običaje predaka. I znaš šta je dalje bilo?
Nadahnuće iznedri poetski poriv. Vino progovori iz nutrine njegove, i složile mu reči da nas opeva u pesmi. Znao sam do juče koja knjiga i naslov. Nazvao je ovo mesto gradom tišine, misleći na groblje i njemu svojstvenu tišinu.
Samo gospodo, nije to romantika, nije. Groblje! Pijete kao na groblju!
Tamo sam pošao. Jednom nogom sam već u grobu. Šta je tu romantično? Evo sam pantalone zaboravio.
Ne znaju ljudi. Zar bih na pijacu bez pantalona? Ovako, u grob, ko te pita.
 |
| Grad tišine |
